Kada zaboraviš ko si – put te vodi nazad u svetlost
(dvobroj - radnja prve knjige se nadovezuje na drugu)
 
„Izgubljeni Anđeo“ je priča o Anđelu koji je sišao na Zemlju i, pri dolasku, zaboravio zašto je došao.
Viktorija je Anđeo u ljudskom telu, rođena na tlu nekadašnje Jugoslavije, u narodu koji nosi duboku karmu, ali i veliku, potisnutu svetlost. Od trenutka rođenja prati je osećaj da nije „odavde“ — tiha čežnja, neobjašnjiva tuga i neprestana pitanja:
Ko sam? Zašto sam ovde?
Tokom detinjstva i mladosti, njen život obeležavaju teški udarci: prisilni abortus, slomljene ljubavi, pokušaj samoubistva, delovanje crne magije nad porodicom i poslom. Svaki pad briše iluzije, ali istovremeno otvara pukotine kroz koje počinje da prodire istina.
Na samoj granici tame i svetlosti, Viktorija se okreće Bogu.
Taj trenutak ne donosi trenutno spasenje — već početak sećanja.
Postepeno se priseća zaveta koji je dala pre rođenja: da pronađe izgubljenog srpskog Princa Viktora, da zajedno sa njim doprinese spasenju Kosova i Metohije, ujedinjenju srpske duše i uspostavljanju mira koji prevazilazi granice jednog naroda.
Viktorijin put nije samo potraga za drugim.
To je silazak u sopstvenu senku i povratak svetlosti koju je zaboravila. Uči da svetlost nije odsustvo tame, već hrabrost da u tamu uđeš sa verom.
„Izgubljeni Anđeo“ je svedočanstvo o buđenju kroz bol, o padovima kao pozornicama za uzlet, i o ljubavi kao sili koja menja svet — ali tek onda kada pronađeš sebe u njenom ogledalu.
 
Ova knjiga nosi poruku koja se ne čita razumom, već prepoznavanjem:
da smo svi Anđeli na zadatku
da svaki izazov nosi dar samopoznanja
da je vera ključ, a ljubav put.
 
Moje ime je Viktorija.
Kada sam imala dvanaest, davila sam se u reci. Nisam znala da plivam. Glas mi je rekao da počnem. Iako nisam znala, zaplivala sam.
I preživela sam.
To je bio prvi znak da nikada nisam bila sama.
 
Kada sam saznala za čuvare Hristove plaštanice, vitezove Svetog Đorđa, shvatila sam da vera nije priča - već zavet koji se brani srcem. Gledala sam Belog anđela u manastiru Mileševa, a kada sam krenula napolje, usred novembarske hladnoće, zapljusnuo me blagodatni topao vetar. Potom sam kod starog hrasta videla podzemne hodnike gde se čuvaju svetinje...