Kada zaboraviš ko si – put te vodi nazad u svetlost

(dvobroj - radnja prve knjige se nadovezuje na drugu)

„Izgubljeni Anđeo“ je priča o Anđelu koji je sišao na Zemlju i, pri dolasku, zaboravio zašto je došao.

Viktorija je Anđeo u ljudskom telu, rođena na tlu nekadašnje Jugoslavije, u narodu koji nosi duboku karmu, ali i veliku, potisnutu svetlost. Od trenutka rođenja prati je osećaj da nije „odavde“ — tiha čežnja, neobjašnjiva tuga i neprestana pitanja: Ko sam? Zašto sam ovde?

Tokom detinjstva i mladosti, njen život obeležavaju teški udarci: prisilni abortus, slomljene ljubavi, pokušaj samoubistva, delovanje crne magije nad porodicom i poslom. Svaki pad briše iluzije, ali istovremeno otvara pukotine kroz koje počinje da prodire istina.

Na samoj granici tame i svetlosti, Viktorija se okreće Bogu. Taj trenutak ne donosi trenutno spasenje — već početak sećanja.

Postepeno se priseća zaveta koji je dala pre rođenja: da pronađe izgubljenog srpskog Princa Viktora, da zajedno sa njim doprinese spasenju Kosova i Metohije, ujedinjenju srpske duše i uspostavljanju mira koji prevazilazi granice jednog naroda.

Viktorijin put nije samo potraga za drugim. To je silazak u sopstvenu senku i povratak svetlosti koju je zaboravila. Uči da svetlost nije odsustvo tame, već hrabrost da u tamu uđeš sa verom.

„Izgubljeni Anđeo“ je svedočanstvo o buđenju kroz bol, o padovima kao pozornicama za uzlet, i o ljubavi kao sili koja menja svet — ali tek onda kada pronađeš sebe u njenom ogledalu.

Ova knjiga nosi poruku koja se ne čita razumom, već prepoznavanjem:

• da smo svi Anđeli na zadatku

• da svaki izazov nosi dar samopoznanja

• da je vera ključ, a ljubav put.

Moje ime je Viktorija.

Kada sam imala dvanaest, davila sam se u reci. Nisam znala da plivam. Glas mi je rekao da počnem. Iako nisam znala, zaplivala sam.

I preživela sam.

To je bio prvi znak da nikada nisam bila sama.

Kada sam saznala za čuvare Hristove plaštanice, vitezove Svetog Đorđa, shvatila sam da vera nije priča - već zavet koji se brani srcem. Gledala sam Belog anđela u manastiru Mileševa, a kada sam krenula napolje, usred novembarske hladnoće, zapljusnuo me blagodatni topao vetar. Potom sam kod starog hrasta videla podzemne hodnike gde se čuvaju svetinje...